.

-Ti si devojka koja ne moze da se voli.

Urezana mi je u glavi.
Mozda, i ne mogu.

.

Miris leta u vazduhu i 'Ljubavnik' od Margarit Diras 7 put u mojim rukama.
Zaljubljena sam u tu knjigu, taj zivot u njoj.
Volim to sto sam neke delove osetila na svojoj kozi.

.

Nebo, potpuno golo.
Plavo, kao nedostajanje i tuga. Plavo i gusto toliko da mogu da ga drzim u rukama.

.

Nisam mogla da disem u pocetku.

Nisam mogla da vidim nista, sem senki koje se krecu oko mene.

Taj svet u koji sam usla u snovima me je grlio, lagano to grljenje je pocelo da me gusi.

Te senke, ti andjeli. Zelim da budem jedna od njih. Odvojena od relanosti.

Zelim da postanem senka.

.

Sta mislis, kroz koliko zivota i vremena smo prolazili zajedno?
U koliko paralelnih univerzuma smo zajedno?

.

Sedim na staroj, skripucoj klupi ispred ucioncice br. 4.
Devojke, nisu iz moje skole. Znam jer ne sviraju nista, gledaju belo ljude koji prolaze i pricaju o renesansnom kontrapunktu.
Te devojke su plesacice. Obucene su u barkone haljine, crvene, somotske.
Verovatno imaju ispit u nasoj sali.
Paznju mi odvlaci zvuk kise koja krece da udara o prozore. Napolju je potop.
Bez razmisljanja ustajem i krecem ka izlazu, bez kisobrana, bez jakne.
Prolazim kroz hodnik koji ima slike. Moja skola ima slike na zidovima?
Zastajem i posmatram ih, mislim da su iz 19. veka. Lepe su.
Napolju sam. Stojim na kisi. Cekam nekoga verovatno, ali ne znam koga.
Cekam, ali znam da nece doci.


Zvuk. Ne secam se tacno koji, ali probudio me je.
Zaspala sam na trenutak ispred ucionice br. 4.
Oko mene nema nikoga, sem jedne zene.
Zena prica o papagaju, prica o inicijaciji. Ne razumem nista.
Ustajem i krecem ka cuvaru da vidim koliko je sati jer mi se telefon odavno iskljucio.
Idalje je 14:10.
Izlazim iz skole, i dok izalazim na zidovima vidim slike iz 19. veka koje su mi poznate od nekud, a zatim pri samim vratima na zidovima su egipatske slike.
Izlazim, i cekam. Zivot mi se pretvorio u cekanje.


Druga srednje, svira trubu, trci ka ucionici br. 4. Kasni na muzicke oblike.
Zastaje i posmatra me. Posmatram i ja njega, znam ga a opet, ne znam ko je on.
Oko mene su deca, oko 10 i 12 godina. Pricaju o tezini zvuka.
-Da li zvuk ima tezinu? Da li vrsi pritisak na prostor-vreme?
Stvarno, da li ima?
Mozda je zvuk taj koji oblikuje prostor-vreme.
On je taj koji mozda savija vreme, i od njega pravi spagete isprepletane u ciniji koja izigrava prostor.
Sa tim mislima krecem da ustajem.
Na satu je 14.10. Mislila sam da je vec pola 3.
Zidovi pored slika iz 19. veka, i egipatskih imaju i konopce. Zasto je neko okacio konopce o zid. One velike.
Izasla sam, sitna kisa krece. Stojim i cekam.
Cini mi se da iznova i iznova cekam.
Prilazi mi visoka devojka, sa braon kosom. Treca je godina, moja godina. Svira klavir isto kao i ja.
Hvata me za ruku i odvlaci od ulaza u skolu. Krece da prica nesto ali ja je ne slusam.
Gledam u tebe. U tebe koga sam cekla.

.

Znam sve.
Za mene je to ponizenje. Ponizavas me, ali sve sto mogu jeste da sedim i gledam kako to cinis.
Kako me lomis, kao niko.
Nemam snage.

Razmisljam o planini. Nekoj visokoj, sa kojom cu da popricam. Koja ce da mi kaze sta da radim.
Razmisljam o mekoj travi na vrhu te planine, i o cistom nebu, punom zvezda.
Razmisljam kako bih zaspala posle sati provedenih gledajuci zvezde na mekoj travi. Zaspala bih i otisla u neki drugi univerzum, svemir.
Nikada se vise ne bih probudila u ovom svetu.