.

Vecernja toplina, ona letnja, nezna polako krece da se oseca u vazduhu.
Prolazim pored zeleznicke stanice. Udisem duboko i gledam u pruge. Volim da ih posmatram sa tog mostica i da cekam voz. Imam to neko verovanje od malena, da kada vidim voz kako prolazi da ce me pratiti sreca narednog dana.
Cujem smeh, zapravo tek sada ga uocavam. Tek sada vidim.
Mesa se sa zvukom voza koji upravo prolazi.
Na slaboj mesecini vidim decu kako se igraju na prugi paralelnoj smrti. Decu noci.